Sa verovatnoćom od 99% bi se moglo reći da je svako zdravo ljudsko biće, kao jedinka, ujedno i društveno biće, da su mu zato potrebna druga ljudska bića - i radi lakšeg zadovoljavanja njegovih ličnih/banalnih potreba, ali i radi osmišljavanja i potvrdjivanja onih drugih potreba koje sigurno možemo svrstati u nematerijalne. Istina, verovatno postoje i oni drugi, samotnjaci i osobenjaci kojima to ili zaista nije potrebno, ili sebe prisiljavaju na odsustvo te potrebe. Osobenjaci su samo zato jer se mnogo razlikuju od većine, od čuvenog
mainstream proseka, dakle to njihovo lično opredeljenje/izbor im se u principu ne osporavaju (praksa je nešto drugo), nego ih samo karakterišu.
Generalno,
ljudi se oduvek udružuju u svrhovito veća mnoštva odavno; tako je lakše, tako je udobnije, tako je - bolje za većinu. Zato to i rade.
Moglo bi se dalje reći da svaki pojedinac utiče nekim malim (u)delom na tu veću celinu - ali da se dešava i obrnuto, da veća celina mnoštva jedinki, označena ovde kao "društvena zajednica" - takodje utiče i na pojedinca koji je njen član i činioc.
A počelo je to odavno, prvo na nivou čopora i plemena, zatim se to širilo u veće skupine koje možemo uslovno označiti kao gradove, a onda države, pa sve do današnjih više-državnih unija koje pokušavaju da se opredmete kao makro-celine kontinentalnih razmera. Trend je dakle sve veće i veće ukrupnjavanje, sve dok se ne dodje do jedne jedine celine koju možemo uslovno nazvati čak i "novi svetski poredak", krajnje ujedinjenje svih u nešto jedno i najveće moguće. Moguće je i više od toga u svemirskim razmerama, ali se to u ovom trenutku svrstava u SF,
science fiction.
Ono što je interesantno posmatrati u tom sigurno istoriskom procesu velikog ukrupnjavanja, je obostrani uticaj jednog na drugo - i pojedinca na zajednicu i zajednice na njega. Ne verujem da bi neko mogao da ospori logiku koja kaže da
što je udružena zajednica veća to je uticaj pojedinca na nju manji i obrnuto: što je zajednica veća to je njen uticaj na pojedinca veći. Dakle važi nekakva obrnuto inverzna zakonitost koja ne traži eksplicitno dokazivanje zbog svoje elementarnosti u logici dešavanja.
Odatle sledi pragmatično pitanje: zašto pojedinac dopušta, pristajući ili čak hrleći u sve veće zajednice, da se na njega sve više utiče, da ustvari gubi ono sopstveno i lično, neutudjivo - njegovu ličnu slobodu izbora, dakle time i delanja? Zbog lične probitačnosti, moglo bi se odmah reći, ali i zbog jednog drugog efekta: taj gubitak se dešava polako, neprimetno skoro, odnosno ima se vremena da se pojedinac na njega navikava, da za njega to postaje njegova "normala", nešto što se podrazumeva samo po sebi, što postoji oduvek, od kad on zna za sebe. Ta je "normala" toliko normalna koliko i njegovo disanje. Dakle pojedinac u principu nema nekih većih problema da prihvati SMERNICE I DIKTATE zajednice - ali samo do izvesne mere! Ima ipak trenutaka kada to usmeravanje i diktiranje počinje vrlo direktno da mu smeta, ali se do tog trenutka toliko "ukopao" u okruženje zajednice da mu je praktično nemoguće da iz nje izadje zarad samo neke ustvari moguće marginalne "sitnice".
Primer. Veoma je udobno imati lični automobil, ali je veoma nelogično držati upaljena svetla i po danu. To ga nekako svrstava u mediokriteta i zato mu smeta: svaki put se oseti veoma glupo kada MORA da upali svetla a odozgo prži zvezda iz sve snage. To je isto kao ono kada neko u sred noći nosi tamne naočare za sunce - bukvalmo! I da li to znači da bi i u svom domu trebao da drže upaljene sijalice i po danu? Ne naravno (?), ali ko može da garantuje da i tako šta jednog dana neće - opet MORATI - da se radi? Nema garanta sem elementarne logike, ali to je ona ista koja kaže da smo toliko godina pre te auto-obaveze za svetla po danu - MOGLI da vozimo danju BEZ upaljenih svetala, a sada odjednom moramo sa upaljenim - ?! Ako tako ne radimo, društvena zajednica će da nas KAZNI, trpećemo posledice nepoštovanja nje kao nad-entiteta koji je jaći od našeg sopstva, od nas samih, naše volje i naše pameti ... a može se reći to radimo ipak od dobre volje, jer nam niko ne brani da odemo na drugo planetarno mesto gde svetla na kolima ne moraju sumanuto da se drže upaljenim u sred bela dana ... da odemo recimo u neku afričku zabit gde te vrline civilizacije zasigurno još dugo neće postati obaveza, zasigurno do kraja našeg života ... a ipak ostajemo i trpimo destrukciju sopstvene elementarne logike!
Setimo se malopredjašnje zakonitosti: što je veličina društvene zajednice veća, to je njen uticaj na njene pojedice koji je čine takodje veći. Problem sa tim zakonom je krajnji neizbor: razvoj civilizacije neminovno vodi ka globalnom udruživanju, ka globalnoj JEDNOJ JEDINOJ zajednici - a tada će gubitak ličnih sloboda izbora i njen uticaj, po tom zakonu, biti najveći. A onda i jedno "sporedno" pitanje - može li se ikako pobeći od te globalne-makro-super-ultra zajednice? Ili kontra-pitanje - šta to toliko veliko dobijamo od te iste zajednice pa da je cena tog dobitka TAKO velika?
Možda bi se na ovom mestu moglo postaviti
pitanje optimuma: koja je to veličina zajednice koja bi odgovarala nekom prosečnom - ili svakom ponaosob - pojedincu? U odgovoru je sigurno samo jedno: ta veličina nije ista za svakog pojedinca, varira u priličnim granicama, a nužda pitanja traži JEDNU veličinu. Nekome bi bilo dovoljna mala izolovana zajednica veličine nekog omanjeg seoceta, a neko bi se zadovoljio tek nečim zaista velikim, veličine jednog megapolisa koji mu obezbedjuje non-stop funkcionisanje: da ima 24/7 otvorenost svega i da mu bliska masovnost obezbedjuje veću verovatnoću održivosti svakog mogućeg posla kojim bi da se bavi ... jer on kao takav, tek tako šta smatra slobodom delovanja: nemanje vremenskog ograničavanja kada šta mora da radi, izlazi, kupuje - pa iako ima malo više uvrnuto shvatanje o poslu kojim bi da se bavi...
I jedno neizbežno pitanje:
šta društvenoj zajednici više odgovara - manje ili više kanalisan, ukalupljen pojedinac? Neminovna logika opet kaže - naravno da joj više odgovara
više kanalisan a još bolje
maksimalno ukalupljen pojedinac. Zasto? Zato što je saamo funkcionisanje zajednice kao celine, kao celovitog organizma, tada lakše i sa manje problema. Ključno u tom rezonovanju je na društvenu zajednicu gledati kao na ralan, funkcionalan organizam, pa se tada zapitati šta bi bilo kada bi svaka ćelija tog organizma radila obaška šta joj je volja, šta joj trenutno padne na pamet? Dobili bi - jedno ništa, tj. opšti haos. Ustvari je to i logično: dobitak pojedinca time što je član neke zajednice - mora nečim i da se plati ... bilo ličnim slobodama bilo porezom... ;)
Problem sa tim zadnjim je - garantovani gubitak slobode ... a nesloboda je negacija razuma - e to je već žešći problem: biti član neke sutra idealne zajednice a ne izgubiti razum...
P.S. Poznajem čoveka, ne istina baš mnogo, koji je iz ove današnje zajednice gde je
mobilni telefon obavezniji od ličnih dokumenata - od svoje dobre volje otišao u brazilsku prašumu da živi bukvalno na drvetu (ipak sa svojom hanumom). Sam kaže da su mu majmuni jedine najbliže komšije. Istina, koristi satelitski internet i verovatno ostale savremene sitnice našeg vremena - ali ipak ... ili to možda postaje danas neki optimum, neznam...
